Translation

Positive Possibilities for a World in Crisis (Serbian)

Pismo prijatelju 

POZITIVNE MOGUĆNOSTI ZA SVET U KRIZI
U životu se pridružujemo raznim ljudima i priklanjamo raznim konceptima –
nekim prošlim, nekim sadašnjim i ili budućim – zajedno deleći uticaj koji imamo
na sve što nas okružuje. U tome nismo ni zašta krivi niti smo potpuno nevini. Pre
bi se reklo da smo svesno ili nesvesno deo svega oko nas. I to baš ovde i sada. Sve
što radimo je važno. Naša svest o tome je važna. Jer mi igramo ulogu u Životu
Svega. 

Ona upozoravajuća napomena: «Misli globalno, deluj lokalno» upućuje na nešto
što bismo mogli nazvati ‘odgovornošću zajedničkog učešća’. Da li na najbolji
mogući način ispunjavamo našu ulogu imajući u vidu ograničenja naše
(potencijalno beskrajno proširljive) svesti? 

Evo kako ja to vidim: od mene se traži da vodim računa o onoj većoj celini čiji
smo deo i o Životu unutar nje, i da mojim životnim postupcima upravlja
najčistija svesnost da mogu i svesna namera da hoću da postanem dostojan
učesnik u otkrivanju pozitivnih mogućnosti za sve, za celinu sveobuhvatnosti.
Naravno, ne uspevam u tome uvek i iznova mi se dešava da ne uspem ali upravo u
svojim neuspesima nalazim još konstruktivnije mogućnosti da se uključim i
angažujem… 

Zato i sada tragam za konstruktivnim mogućnostima u suočavanju sa posuojećim
krizama. Shvatam u kojoj meri često sami podrivamo prilike koje nam se ukazuju
kada se udaljimo od zadate matrice u koju je ugradjena naša ‘su-stvaralačka’
uloga koju treba da odigramo u razotkrivanju svake od potencijalnih kriza –
uloga u sudbini mogućnosti koje su pred nama. Ova uloga podrazumeva našu
sposobnost da inspirišemo jedni druge, da izvučemo iz sebe ono najbolje, da
stvorimo najbolje moguće prilike ma koliko malo mogućnosti nam se pruža. To je
suština zajedničkog učešća u odredjivanju životnih smernica. Svi to možemo – da
učinimo to za sebe, jedni za druge, za svet… 

Svi smo mi lice i prsti i stopala Boga svih Mogućnosti. I upravo kroz sve nas i naš
zajednički učinak – ali i ne samo kroz to – ovaj Bog (ili Boginja, ili Tao, ili Život)
čini čuda. 

Naši napori i briga sada i ovde – čak i kada ‘podbacimo’ – utiču na promenu
konteksta za napore i brigu za neke druge sutra na nekom drugom mestu.
Koncept Sveobuhvatnosti se razvija kroz uloge koje mi odigravamo, kroz naše
aktivno Bivstvovanje i to svakog od nas pojedinačno. 

Ovo je veće i više od preuzimanja lične odgovornosti; više od prepuštanja
drugima da brinu o nama; više od od brige jednih za druge; više od osnivanja
institucija za brigu o ljudima; više od shvatanja koliko istorija i naša sredina i
kultura utiču na naše ponašanje; više od saznanja da je i nečinjenje oblik učešća
baš kao kao i činjenje; više od svesti o dobrim stranama kao i o lošim stranama
svakog oblika učešća – pa ipak preduzimanje nečega bez obzira na sve. 

Ovaj koncept je svaki od navedenih i svi zajedno, ali i više od toga. To je istina i
to je realnost. Ali u ovu Realnost je moguće prodreti samo u onoj meri u kojoj se
oslobodimo usredsredjenosti na ishod i delujemo sa više saosećanja, pune svesti
i goruće želje da postanemo činioci Pozitivne (konstruktivne) Mogućnosti. 

I šta je sada to što je moguće učiniti u ovom trenutku nadolazećih kriznih
vremena za sve nas, za sve one koje volimo, za zajednice kojima pripadamo, za
naše društvo, za naš svet? Da li su mogućnosti tako male? Da li je ishod
nemoguće sagledati? Često je tako. No, zar sve to i ne čini život uzbudljivom
pustolovinom? 

Neki ljudi kažu da je upravo to i razlog što ostajemo u životu, iz dana u dan: da
bismo videli šta je to sledeće što će se dogoditi. Sve igre i uzbudljivi izazovi su
izgradjeni od neizvesnosti. Kada bismo znali šta je to što će se dogoditi vrlo brzo
bismo izgubili svaki interes. Ljudski život prosto ‘cveta’ na izazovima – ljudi
bujaju na onom što je im nije znano. 

Tačno je i da ponekad postoji previše izazova – previše neizvesnosti. Medjutim,
ako to bolje sagledamo uvidećemo da se to dešava samo onda kada smo previše
usredsredjeni na ishod, kada se vezujemo samo za ono što će proizaći iz nečega.
Biti živ znači biti u potrazi za mogućim, tragati za tim u kojoj meri možemo da na
pravi način sagledamo i kanališemo realnost da bismo stvorili konstruktivne
mogućnosti – a to je ponekad veoma teško. 

Ja bih želeo da vidim jednu bolju, održiviju, humaniju i smiselniju kulturu života.
Često sam pomišljao da baš i nemamo velike mogućnosti da je ostvarimo. Suviše
često ustvari i kao da nekako što više učim i saznajem sve više mi se
suprotstavljaju realnost društvenih promena i nastala psihološka dinamika. A
onda naletim na nešto sasvim novo, nadjem potpuno neočekivane saveznike ili se
nekom čudnom igrom dogadjaja otvore vrata za koja nisam znao ni da postoje. 

Onda sam počeo da verujem da stvari u životu postaju istovremeno sve bolje i
bolje, sve gore i gore, i sve brže i brže. I tako sam se našao u situaciji da stalno
idem gore-dole izmedju optimizma i pesimizma. «Sve će na kraju ispasti dobro».
Ili : «Sledi prava propast!» Užasno iscrpljuće. 

Ali ovo se menja u poslednje vreme. Počeo sam da primećujem da ova dihotomija
optimizam/pesimizam predstavlja smrtnu zamku za moju životnu energiju i
usredsredjenost. Posmatram sebe kako se ponašam kao da moj osećaj za to šta se
može dogoditi jeste zapravo opis realnosti. Tako sam primetio sledeće: bez obzira
da li očekujem najbolje ili najgore, moja očekivanja će uticati na moju volju da
nešto preduzmem. Ovo zapažanje je toliko važno da ću ga ponoviti: Bez obzira
da li očekujem najbolje ili najgore, moja očekovanja utiču na moju volju da
nešto preduzmem

Počeo sam sada da posmatram optimizam i pesimizam kao što gledaoci prate
neki sport, kao oblik neangažovanja pod maskom uključenosti u dogadjaj. I
optimizam i pesimizam me pogrešno navode da prosudjujem život i da se kladim
na odredjene šanse, umesto da celim bićem zaronim u život i ulijem mu svu svoju
‘su-stvaralačku’ energiju. Mislim da krize koje su pred nama traže od nas da
prevazidjemo sve neautentične načine igre. Mislim da se od nas traži da se
ponašamo kao duhovno zdrava osoba koja je upravo saznala da ima oboljenje
srca: Možemo iskoristiti dijagnozu opasne bolesti kao podsticaj da dublje
zaronimo u život su-stvarajući promene na bolje. 

Takodje sam došao do zaključka da nam sva naša predvidjanja – kako dobra tako
i loša – ne govore apsolutno ništa o postojećim mogućnostima. Trendovi
kretanja i dogadjaji samo ukazuju na to šta bi sve moglo da se dogodi – a to je
potpuna apstrakcija. Mogućnosti kao prilike su, medjutim, ono od čega se život
sastoji, vizije koje treba da ostvarimo, vrata kroz koja treba da prodjemo.
Pesimizam i optimizam nas samo skreću sa puta prema punom životu. 

I tako sada sve češće sebe vidim kao babicu koja pomaže da se rode konstruktivne
mogućnosti. Tim prilikama sam potreban ja da bih im pomogao da postanu
realnost. Istina je da su nam često potrebna čuda ali čuda ne mogu u potpunosti
sama da se stvore. Čudima smo potrebni mi da im podjemo u susret i sretnemo se
na pola puta. Zato ja pokušavam da se što više približim čudima i pomognem im
da se dese.

Tom Atlee je osnivač, ko-direktor i direktor za istraživanje ‘Co-Intelligence’
Instituta. Njegov rad je uglavnom usmeren na razvoj koncepta osmišljene
demokratije i razvoj društvenih uredjenja. 

www.co-intelligence.org

This article can be found in the Spring|Summer 2011 issue of Kosmos Journal (English) or can be downloaded as a PDF (Serbian) here.