Commons for Peace (Serbian Translation)

Published in Fall | Winter 2011

Comments 1

OPŠTA DOBRA U SLUŽBI MIRA

Mada izraz ‘bezbednost čovečanstva’ može imati različita tumačenja, dva
značenja preovladjuju. Neposredno po završetku Hladnog rata, autori nekoliko
značajnih studija – uključujući Izveštaj Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija
za 1992.godinu pod nazivom «Dnevni red za mir» (Agenda for Peace); Izveštaj o
procesima razvoja u svetu koji je 1994. godine izdao Program Ujedinjenih nacija
za razvoj (World Development Report, 1994, UNDP), i Izveštaj «Bezbednost u
svetu sada» iz 2003.godine, koji je objavila Komisija Ujedinjenih nacija za
bezbednost (Human Security Now, 2003, UN Commission on Human Security)
– su se založili za uspostavljanje stabilnog mira kao alternativu konceptu
bezbednosti zasnovanom na vojnoj moći. Ovim se tradicionalno tumačenje
bezbednosti utemeljeno u nacionalnoj bezbednosti menja tako što se težište
stavlja na razvoj društvenih procesa i gradjanskih prava. Istovremeno su druga
tela koja se bave aspektima bezbednosti pokušala da nadju objašnjenje razloga
koji se navode za medjunarodne intervencije protiv suverenih država, koncept
kojim se ugrožava sveopšta bezbednost i sigurnost ljudi koji tako mogu postati
žrtve političkog nasilja ili vojne agresije. Princip «Obaveza da se obezbedi zaštita»
(responsibility to protect – R2P) je prvi put predložen 2001.godine u Izveštaju
Medjunarodne Komisije za intervencije i državni suverenitet (International
Commission and State Sovereignity) kao način da se obezbede mir i zakonodavni
poredak gradjanima onih zemalja čije vlade to ugrožavaju.

I dok se koncept bezbednosti čovečanstva razvijao ovim različitim pravcima,
razvijao se i jedan novi koncept. Godine 1970. je Malteški Ambasador pri
Ujedinjenim nacijama, Arvid Parvo, osnovao pokret pod nazivom «Pravo na
zajedničko nasledje» (Common Heritage Movement). Pokret se fokusirao na
pitanje opštih dobara, uključujući mora i zemljin vazdušni omotač. U poslednjih
nekoliko decenija došlo je i do razvoja lokalnih pokreta zaštite opštih dobara koje
je predvodila akademik Elinor Ostrom i mnogi drugi. Njegovi zagovornici kažu
da je lokalno upravljanje prirodnim i društvenim resursima kao opštim dobrima
ustvari lokalno/unutrašnje pitanje bezbednosti za same korisnike i one koji od
tih dobara zavise, bez obzira da li se radi o tradicionalnim opštim dobrima kao
što su navodnjavanje, pašnjaci, zaštita starosedalačke kulture, ili se radi o
novonastalim ili onim u nastajanju kao što su intelektualna svojima, društvene
mreže, zajednički izumi.

Zagovornici ova dva različita pokreta – koncepta zaštite bezbednosti i koncepta
opštih dobara – su se veoma retko sretali, mada bi i jedni i drugi puno dobili
kada bi se udružili i pokušali da poravnaju svoje ciljeve. Ova situacija podseća na
onu iz vremena kada sedamdesetih godina prošlog veka zaštitnici zaštite životne
sredine i zagovornici razvoja nisu hteli da čuju jedni za druge, da bi onda
osamdesetih i devedesetih zajednički pokrenuli koncept održivog razvoja.
Ogroman potencijal se na isti način sada krije u savezu zagovornika koncepta
bezbednosti i predstavanika pokreta za opšta dobra.

‘Mirovne snage’ za opšta dobra: Sličnosti i razlike

Kako zagovornici koncepta bezbednosti tako i zagovornici opštih dobara se zalažu
za jačanje pozicije lokalnih činilaca kada je u pitanju ustanovljenje pravila i
uspostvaljanje reda u neregulisanim sredinama. Obe strane se slažu da je
intervencija spolja u odredjenom mestu ili regionu uglavnom neopravdana
(ugrožava bezbednost ljudi) ili nepotrebna (kada su u pitanju opšta dobra) jer su
lokalne zajednice sposobne da same odlučuju o stvarima koje se direktno tiču
njih samih. Zagovornici obe struje bi promenile način na koji vlada obezbedjuje
bezbednost ali se njihova tumačenja istog polazišta razlikuju.

Osnovni razlog za pomoć u ublažavanju posledica materijalne nesigurnosti – kroz
obezbedjivanje hrane, čiste vode, smeštaja, zdravstvene nege, obrazovanja,
zaposlenosti i samostalnog izdržavanja – je da se ljudima osigura lična
bezbednost i mogućnost preživljavanja u uslovima mira i samopoštovanja. S
druge strane je činjenica da su osnovni preduslovi razvoja – oslanjanje na
sopstvene mogućnosti, razvoj radnih kapaciteta, podrška učešću ljudi u
procesima samoupravljanja, vladavina prava i razvoj lokalnih institucija – zavisni
od pomoći spolja i stranim investicijama kao i od medjudržavnih sistema
saradnje. Koncept obezbedjivanja bezbednosti se može pozivati na potrebu
razvoja utemeljenog u lokalnoj zajednici i lokalnoj društvenoj dobrobiti kao i
narodnom samopredeljenju, ali prava lokalog stanovništva se stavljaju u prvi plan
i imaju prioritet u odnosu na suvereni autoritet jedino u situacijama
humanitarnih kriza – a ne kada je u pitanju vojna opasnost. S obzirom da mnogi
analitačari iz oblasti bezbednosti vide ljudska prava i razvoj kao legitimni ishod
društvenog dogovora-ugovora izmedju naroda i vlasti oni državni suverenitet
dovode u pitanje samo u pogledu legitimnosti strane intervencije.

Zagovornici pokreta opštih dobara imaju pak drugi prilaz. Oni dovode u pitanje
efikasnost tradicionalnog modela koncepta ljudskih prava i razvoja, naglašavajući
vežnost društveno stvorenih vrednosti i lokalnog upravljanja resursima, izvan
nadležnosti države i uticaja tržišta. Umesto da se tretiraju kao podanici
odredjene države, gradjani se moraju tretirati kao ljudi čija su sredstva
preživljavanja uništena kada se odvoje od društvenih i prirodnih dobara od kojih
zavise. Pristalice pokreta za opšta dobra žele da država obezbedjuje viši stepen
zaštite prava gradjana da proizvode odredjena dobra i njima upravljaju, a da
manje podržava privatizaciju ovih dobara.
Zagovornici koncepta opštih dobara se
snažno suprotstavljaju nejednakosti i konfliktima koje izazivaju tržišne snage.
Destabilizaciju opštih dobara mogu izazvati mnogi faktori, medju kojima ne malu
ulogu igraju upravo korporativni uticaji, odosno, njihovi pokušaji prisvajanja
dragocenih opštih dobara za sopstveno korišćenje. Iz ovoga može proisteći
finansiranje destabilizacije jednog društva. Istina je i da siromaštvo, bolest i
nedostatak razvojnih kapaciteta mogu biti neposredan uzrok – ili rezultat –
neodgovarajućeg korišćenja opših dobara. Ipak, osnovni uzroci neodgovarjućeg
korišćenja opštih dobara, konflikata zbog prirodnih resursa i bezbednosnih kriza
leže često u mešanju države ili stranih zemalja i domaće ili strane kompanije u
proizvodnju i upravljanje lokalnim prirodnim ili društenim opštim dobrom.
Oblast očuvanja bezbednosti u svetu uopšte ne uzima u obzir ovu kategoriju
bezbednosti resursa.
Istovremeno, medjutim, predstavnici koncepta bezbednosti upravo svojim
realnim sagledavanjem alternative oružanim akcijama očuvanja bezbednosti,
mogu biti od pomoći onim teoretičarima opštih dobara koji pak vide opšta dobra
u jednom političkom vakumu, izolovana od državnog ili regionalnog uticaja. Ovi
teoretičari veruju da članovi lokalnih zajednica mogu obezbediti svoje održavanje
i dobrobit pregovorima, stalnim nadgledanjem i zaštitom opštih dobara na bazi
sopstvene regulative. Ovakvim pristupom se umanjuje činjenica da jedan državni
ili regionalni konflikt zbog vlasništva ili proizvodnje lokalnih prozvoda može
postati veliki faktor pretnje sistemu bezbednosti – narušavanje infrastrukture,
upravljanja, izazivanje bezakonja, neprijateljstva i straha. U mnogim slučajevima
iznenadne i katastrofalne promene političkog režima dovode do radikalnih i
nasilnih promena koje remete mir, bezbednost i sposobnost jedne zajednice da
upravlja svojim opštim dobrima.

I dok, s jedne strane, zagovornici koncepta bezbednosti podržavaju zaštitu
interesa gradjana kroz ljudska prava, pružanje materijalne pomoći i
obezbedjivanje mirovnih snaga, stavljajući naglasak na ličnu bezbednost gradjana
više nego na odredjena sredstva za samopupravljanje opštim dobrima,
predstavnici pokreta za opšta dobra tvrde da su dobronamerni predlozi za zaštitu
ljudskih prava, društveni razvoj i izgradnja mira često nametnuti u procesu
zanemarivanja već postojećih opštih dobara i prirodnih resursa lokalne zajednice,
gurajući je tako u siromaštvo i ostavljajući je bez sredstava za život, i konačno je
teraju na izbeglištvo zbog nedostatka životnih resursa. Napuštanje svojih korena i
iseljavanje, zločini, naoružavanje i ekstremističke ideologije su problemi koji se
prelivaju preko nacionalnih granica i zato je možda neophodan regionalni pristup
pitanju bezbednosti. Zagovornici opštih dobara često ističu da se odredjena
suverena jurisdikcija i pripadajuće društvene institucije retko kada poklapaju sa
teritorijalnim širenjem ekosistema, društvenim i kultorološkim grupisanjem ili
religioznim dijasporama. No, većina njih skoro da nema nikakvog iskustva u
upravljanju krizom do koje je došlo zbog sukoba oko prirodnih resursa i koja se
preliva preko nacionalnih granica.

Društvenim dogovorima i ugovorima do bezbednosti prirodnih
resursa

Generalno govoreći, obe strane se slažu da bi u odredjenim krajevima trebalo da
se prepusti da lokalno stanovništvo uspostavi održiv koncept bezbednosti
obzirom da oni sami najbolje znaju o mogućim rešenjima za njihove probleme.
Zagovornici opštih dobara nas uveravaju da bezbednost resursa u jednoj zajednici
ne može biti poverena ljudima koje oni ne znaju i nemaju poverenja u njih, a i
predstavnici koncepta jačanja bezbednosti se slažu da spoljašnje snage nisu uvek
najbolji način zaštite bezbednosti i sigurnosti gradjana. Ovi drugi takodje
zagovaraju zajedničku odbranu kombinovanjem učešća lokalnih snaga u
očuvanju mira i zaštite gradjana i prava na samoopredeljenje u spornim
oblastima i konfliktim zonama, čiji je jedan aspekt lokalna uprava nad lokalnim
resursima kojima preti opasnost.

Mnoge lokalne zajednice su takodje razvile odredjenu vrstu društvenih ugovora
u uslovima mira – neku vrstu deklaracije o njihovim pravima da proizvode i
upravljaju opštim dobrima – proces koji uključuje široki spektar ljudi čija fizička
egzistencija i materijalna dobrobit direktno zavise od ovih resursa. Ova vrsta
društvenih ugovora omogućava gradjanima i lokalnim funkcionerima javne
uprave da osmišljavaju efikasnu politiku prema svojim potrebama kao i
formiranje institucija koje će odgovarati specifičnim prilikama. Takvi društveni
ugovori o opštim dobrima se mogu kreirati i na regionalnom nivou imajući u vidu
bezbednost resursa koji su od vitalnog značaja za sve činioce sa svih strana
odedjenih nacionalnih granica, kao što su, na primer, voda i energija. U
oblastima zahvaćenim konfliktom zbog prirodnih resursa, društveni ugovori
mogu uključivati i planove za mirovne snage koje bi kontrolisale konflikt i štitile
civile. Ovakve mirovne snage bi se mogle finansirati izdavanjem dozvola za
korišćenje ili iz poreza i taksi na opšta dobra.

Opšta dobra za mir: pokret protiv daljeg prisvajanja opštih dobara

Izazov koji sada leži pred svima koji priznaju važnost uloge Opštih dobara u
očuvanju mira (Commons for Peace – C4P) je da definišu bezbednost kao opšte
dobro koje se ne može prisvajati za lično korišćenje (non-closure): povraćaj
postojećih opštih dobara koja su prisvojena ili novo prisvojenih opštih dobara
njihovoj prvobitnoj nameni i zajednici kojoj su prvobitno pripadala kao sredstva
za njihovo održavanje i materijalnu dobrobit. Uzurpiranje opštih dobara bilo od
strane države ili tržišnih činilaca udaljava ljude od njihovoh izvora životnog
blagostanja i egzistencijalnog opstanka, dovodeći do upropaštavanja opštih
dobara i mogućeg konflikta zbog resursa kao i do oružane intervencije.
Zagovornici koncepta očuvanja bezbednosti, za razliku od aktivista pokreta za
opšta dobra, se nisu, generalno govoreći, suprotstavljali zakonima koji su
omućavali državnu eksproprijaciju ili privatizaciju opštih dobara. Ovo je
verovatno najveća razlika koja postoji izmedju zagovornika održanja bezbednosti
i aktivista pokreta za opšta dobra. No uprkos ovome postoji puno toga što ih
spaja: oba pokreta se slažu o prenošenju vlasti i ovlašćenja na lokalne zajednice
i zalažu se za neintervencije sa strane. Imaju približna gledišta i na društvene
ugovore za zaštitu civila i njihovih zajedničkih dobara i podržavaju lokalne
zajednice u njihovom legitimnom pravu na samoupravu. I jedni i drugi se
takodje slažu da je mir opšte društveno i kulturološko dobro kojim treba da
raspolaže upravlja sama lokalna zajednica.

Kao demokratski pokret, Pokret za opšta dobra se stavlja u odbranu sociajlnih
protesta koji se javljaju povodom uništavanja opštih dobara – ili zbog bilo kog
oblika spoljašnje kontrole koja ne doprinosi životu, ljudskom dostajanstvu,
bezbednosti ili miru. Do Društvenih ugovora o lokalnoj proizvodnji i upravljanju
opštim dobrima se dolazi mukotrpnim ali mirnim pregovorima s ciljem da se
spreči njihovo prisvajanje, prekomerno korišćenje ili upropaštavanje. Time se
bori za njihovo očuvanje kao resursa za život lokalne zajednice, za njihovo
preživaljavanje i materijalnu dobit a protiv nasilnog mešanja, bilo domaćeg ili
stranog. Pokret «Opšta dobra u službi mira» (C4P) se zalaže za treći faktor
narodnog izražavanja volje – moćnu snagu ljudi i njihov bes zbog gubljenja ne
samo pravo na pristup i korišćenje, proizvodnju i upravljanje opštim dobrima,
nego takodje i bezbednost i sigurnost koje samo ovo prirodno i društveno opšte
dobro moe da obezbedi. Ovo osećanje nezadovoljstva, Pokret za opšta dobra za
mir mora kanalisati kroz rešenost lokalnih zajednica da povrate svoja opšta dobra
nenasilnim putem i da redefinišu granice domena svog prirodnog resursa kako bi
se odbranili od budućih pretnji njegovog uzurpiranja i eksploatacije.
Sadašnja aktuelna politika ne priznaje ni koncept očuvanja bezbednosti niti
pokret za opšta dobra, što je još jedan razlog više da se ova dva pokreta udruže.
Pokret Opšta dobra u službi mira bi pokazao da ljudska prava, siromaštvo,
bolesti, hrana, zdravlje, obrazovanje, učešće u političkom životu i mirnodopsko
rešavanje konflikta nastalog zbog korišćenja prirodnih resursa se ne mogu više
izdvajati iz konepta opštih dobara. Zapravo ne postoji ništa važnije za osiguranje
mira i bezbednosti gradjana i lokalnih zajednica širom sveta nego što je
dugoročna zaštita njihovih opštih dobara.
_______________________________________________
James Bernard Quilligan je dugogodišnji analitičar i aktivista medjunardonog razvoja, kao i
Izvršni direktor Fondacije za opšta dobra (Global Commons Trust).